Bošnjaci u logorima u Srbiji

Iz Jagoštice zarobljeni Bošnjaci su u grupama, vojnim kamionima, prebačeni u logore Šljivovica (opština Čajetina) i Mitrovo Polje (opština Aleksandrovac). Policajci su ih tukli dok su ulazili u kamione. U kamionima, u kojima nije bilo mesta za više od petnaestak ljudi, uvodili su po pedeset muškaraca. Ljudi su u kamionima, sa zavezanim ceradama, morali da stoje jedan uz drugog. Usled vrućine i nedostatka vazduha ljudi su padali u nesvest. Neki su pokušavali da naprave rupe na ceradi ali bi policajci, čim bi to primetili, zaustavljali kamion i udarali lopatama i palicama po ceradi. U kamionu se ugušio Edem Torlak iz Žepe.
1.2. Tretman zarobljenika u logorima
Oba logora obezbeđivali su pripadnici MUP-a Republike Srbije. Po ulasku u logor, zarobljenici su prolazili kroz špalir policajaca koji su ih tukli palicama, nogama,pesnicama i motkama. Nakon pretresa i oduzimanja ličnih stvari, policajci su ih popisivali, fotografisali a potom su ih sprovodili u sobe. Sobe su bile pretrpane. Ishrana je bila nedovoljna i neredovna. Logoraši su dobijali jedan obrok dnevno koji su morali pojesti za tri minuta. Oni koji bi poslednji završili sa obrokom, dobijali su batine. Tek posle mesec dana logorašima je bilo omogućeno da se okupaju. Većina logoraša je dobila šugu i vaši. Zbog dugih brada i kose, policajci su provocirali logoraše, nazivajući ih „umetnicima“. Primoravali su ih da se krste i da pevaju četničke pesme kao uslov da ih puste u WC.
Policajci su danonoćno ulazili u sobe gde su boravili logoraši, nasumice ih izvodili i batinali na najbrutalniji način – palicama, pesnicama, nogama, električnim kablovima, delovima armature, gvozdenim šipkama i granjem. Neki policajci su
logorašima gasili cigarete po telu, terali ih da piju vodu u koju su prethodno sipali motorno ulje, stavljali su im crevo za vodu u anus a zatim kroz to crevo puštali vodu. Nekoliko logoraša bilo je seksualno zlostavljano. U logorima su od posledica torture umrla četiri logoraša. I Ispitivanje zarobljenika vršili su policajci u uniformi ili inspektori u civilu. Ispitivali su ih o ratu u Žepi, Armiji BiH, i batinama pokušavali da iznude njihova priznanja o njihovom navodnom učešću u zločinima nad Srbima. U logoru u Šljivovici, logoraši su ispitivani u sobi br. 4 a u Mitrovom Polju u objektu nedaleko od baraka, koji su policajci nazivali „Kota 805“. Logoraši su batinani i dok su vođeni na ispitivanje. Neki su ispitivani više od 20 puta. Neki
policajci, koji su tukli zarobljenike tokom ispitivanja, uključivali su radio kako se ne bi čuli njihovi jauci.
U oba logora je postojala grupa zarobljenika koja je bila izdvojena od ostalih. To su bili ljudi za koje su policajci tvrdili da su se nalazili na visokim položajima u Armiji BiH ili u administraciji Žepe.
Pored mučenja, Bošnjaci su u logorima svakodnevno izlagani grubom poniženju i nehumanom tretmanu. Nekim logorašima policajci su naređivali da se međusobno tuku, da premeštaju veliko kamenje sa jednog mesta na drugo, da po celu noć trče po logorskom krugu, rade sklekove, da stoje u dvorištu
i gledaju u sunce dok ne padnu u nesvest. Policajci su igrali igru „zuce“ sa logorašima, udarajući ih pendrekom. Nekim logorašima je dva dana uskraćivana hrana i voda, da bi ih onda naterali da pojedu teglu ljutih paprika.
Predstavnici MKCK su prvo ušli u logor u Mirovom Polju, gde su popisali većinu zatvorenika. U logor u Šljivovici ušli su nekoliko dana kasnije, kada im je MUP Srbije dao dozvolu. Na osnovu informacija koje su dobijali od ostalih logoraša, predstavnici MKCK su insistirali kod komandira logora da im omogući pristup logorašima u izolaciji. Dozvolu su dobili tek nakon dva meseca. Predstavnici MKCK su popisali logoraše i dali im legitimacije. U logore su svakih sedam do deset dana donosili hranu, pribor za ličnu higijenu, ćebad, dušeke i cigarete. Preko njih su logoraši slali i primali poruke od rodbine. Policajci su u prvim mesecima hranu koju je dostavljao MKCK odnosili iz logora.
Početkom decembra 1995. godine u logore su došli predstavnici Komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) koji su logorašima ponudili odlazaku treću zemlju.

Facebook-profil Al Jazeerinog kolumnista Dragana Bursaća blokiran je „zbog neprimjerenog sadržaja“.

U statusu postavljenom na toj društvenoj mreži Bursać se obratio riječima: „Braćo Srbi, ovo vam je konc-logor za Bošnjake ‚Šljivovica‘, kod Užica. Pa recite da Srbija nije izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu…'“

Prema pravilniku te društvene mreže, objavljivanje fotografija s eksplicitnim sadržajima sankcioniše se privremenim blokiranjem profila.

Međutim, Bursać navodi da u ovom slučaju riječ o masovnijoj prijavi koju je organizovala neka nacionalistička grupa koja se očito ne slaže sa stavom kolumnista.

„Nakon objave statusa imao sam najmanje 1.000 podjela u prvih pola sata, a samo moj profil je blokiran. Dakle, ako je radio Facebookov algoritam, onda bi se po automatizmu trebali blokirati profili i korisnika koji su moj status podijelili. Ovdje je, očigledno, bio sporan sadržaj statusa i moje ime i prezime uz tekst“, govori Bursać.

Logoraši mučeni, prebijani, izgladnjivani…

Bursać u svom izlaganju, uz fotografiju golih muškaraca koje čuvaju naoružani ljudi u policijskim uniformama Srbije sredinom 1990-ih, ukazuje da je u centru Srbije postojao logor u kojem je „mučeno, prebijano, izgladnjivano“ više od 800 bosanskih muslimana s prostora Žepe.

Predsjednik Udruženja žrtava i svjedoka genocida Murat Tahirović pojašnjava da je više stotina ljudi nakon pada Srebrenice i Žepe pokušalo spas naći u susjednoj Srbiji, gdje su ubrzo uhapšeni i odvedeni u logor.

„Na licu mjesta, prilikom hapšenja, jedna osoba je ubijena. Zbog njihovog velikog broja zarobljenici su deportirani u ‚Šljivovicu‘ i ‚Mitrovo polje‘, u centralnoj Srbiji. Prema zvaničnim iskazima svjedoka, tu je bilo mnogo torture i nekoliko ubistava“, kaže Tahirović.

Mi smo 2007. godine pokrenuli postupak pred pravosudnim institucijama Srbije, u pokušaju dolaženja do počinilaca zločina. Ubrzo smo došli do imena 37 počinilaca zločina nad zarobljenim Bošnjacima. Godine 2012. pokrenuli smo krivičnu prijavu protiv ovih osoba na sudu u Beogradu, a uporedo s tim postupkom pokrenuta je krivična prijava pred Tužilaštvom Bosne i Hercegovine za ista lica. Procesi su još u toku“, govori Tahirović.

Zločini tonu u ‚debeli‘ zaborav

Bursać ističe da se o slučaju „Šljivovice“ i sličnih lokaliteta treba često govoriti jer, kad se time niko ne bavi, „stvar de facto tone u debeli zaborav“.

„Ovdje je riječ o golim činjenicama i ne želim dozvoliti da se slučaj poput ‚Šljivovice‘ zataška. U tom logoru je 800 ljudi zlostavljano, dok je, prema raspoloživim podacima, troje podleglo od batina. Očigledno je da je ova priča za Srbiju završena, a čini se da i Bosna i Hercegovina nema interesa u pronalaženju odgovornih za zločine“, kaže Bursać.

Tahirović ukazuje da je Osnovni sud u Beogradu prvobitno odbacio prijavu ističući tvrdnju da na prostoru Srbije nije bilo ratnih zločina, dok se u Bosni Hercegovini ništa nije pokrenulo s „mrtve tačke“.

„Ovo što radim djeluje kao ’naknadna pamet‘, ali bolje ikad nego nikad. Istina treba kad-tad izaći na vidjelo“, poručuje Bursać.

Izvor: Al Jazeera